Izgleda da se već počela pripremati nova predizborna platforma. Pod pritiskom Evropske unije i Vojvodine, a tek malo i potreba građana, političari su odlučili da regionalizaciju uzmu u usta i da na njoj počnu da grade poene.
Do sada se o potrebi decentralizacije društva i ekonomije Srbije nije ozbiljno razgovaralo a moj utisak je da ni sada nema neke veće ozbiljnosti - sve je to puko političarenje i podilaženje nekim interesima samo ne potrebama građana.
Zdravorazumski gledano, podela srpskog društva i ekonomije na regione jeste neophodna, jer sadašnji preterano centralizovani odnosi ne donose dobro, a vrlo je moguće da u budućnosti izazovu ozbiljna trvenja i nezadovoljstvo. Mislim da nije više potrebno mnogo objašnjavati zašto je potrebno da se Srbija regionalizuje, ali je itekako potrebno da se osmisli način kako da to bude urađeno.
Nažalost svi dosadašnji planovi regionalizacije zasnivaju se na političkim, ekonomskim pa i nacionalnim potrebama određenih interesnih grupa, a ne srpskog društva u celini. Regionalizacija, pak, treba upravo da se zasniva na ispunjavanju potreba celog društva, bez ugrožavanja njegovog opstanka i napretka.
Šta nam se trenutno nudi? Pre svega statistička regionalizacija koja je u stvari formalna, a posledica je direktnog pritiska Evropske unije da Srbija mora proći proces regionalizacije na putu evropske integracije.
Takva regionalizacija ne ispunjava potrebe društva i čak ih karikira jer predložena regionalna podela ima vrlo malo toga zajedničkog sa realnim potrebama stanovništva - često regioni obuhvataju teritorijalne celine koje nemaju skoro ništa zajedničkog, počev od društvenih i ekonomskih interesa a neretko su u vrlo nepovoljnoj međusobnoj teritorijalnoj poziciji, izolovani nepogodnom geografijom, i bez pogodnih saobraćajnih veza. Neretko, u istom regionu postoje dva ili više jakih ekonomskih centara tako da se stvara nepotrebno sukobljavanje oko nadležnosti i uticaja.
Takav je, na primer, budući Zapadni region (sam naziv pokazuje koliko je takav region neprirodan - čak nema ni pogodno ime koje može da uputi na postojanje bilo kakve celine). On obuhvata četiri grada od kojih svaki za sebe pretenduje da bude regionalni centar. Na sve to, Šabac i Valjevo su geografski toliko izolovani od Užica i Čačka, bez dobrih saobraćajnih veza tako da je funkcionisanje jednog takvog regiona potpuno nezamislivo. Takav region ni na papiru ne može da opstane, a ovo nije jedini region kome se ovakvi problemi očitavaju.
Dodatno, postojeći plan regionalizacije izlazi u susret Vojvodini kao regiji čije političke vlasti poslovično teže ka otvorenom odvajanju od Srbije. Uzevši u obzir i da je to prevelika teritorija za jednu regiju, nesrazmerna drugim celinama u Srbiji, Vojvodina treba da bude podeljena na bar dva regiona.
Ne treba smetnuti sa uma ni otvoreno zalaganje muslimanskih nacionalista da kroz regionalizaciju dobiju regiju u kojoj bi imali nacionalnu nadmoć. Predviđena regionalizacija im to ne omogućava, ali je to i dalje pitanje koje će, sasvim izvesno, u budućnosti biti predmet političke trgovine.
Pre sprovođenja regionalizacije, neophodno je ustanoviti neke opšte principe koji će isključiti formiranje regiona u skladu sa bilo kojim drugim interesima osim opštih interesa našeg društva. Ti principi mogu biti na primer:
Princip promene iz korena
Neophodno je potpuno zanemariti sadašnju teritorijalnu podelu Srbije na nivoima višim od opštine i novu regionalnu podeli zasnovati na potpuno novim principima.
Princip jasnog definisanja uloge regiona
Region bi trebalo da obezbedi građanima koji u njemu žive kvalitetniji život, koji je posledica njihovog sopstvenog rada. To znači, pre svega, mogućnost da rade i zarađuju, ali i da raspolažu sa tim što su zaradili.
Neophodno je da stanovništvo regiona može da odlučuje o svojim opštim i zajedničkim potrebama i da ih zadovoljava, bilo da se radi o izgradnji puteva, obrazovnih centara, zdravstvenih centara, institucija kulture i svega ostalog što se tiče napretka regiona i poboljšanja kvaliteta života.
Princip slobodnog stvaranja regiona
Regione treba da stvaraju društvene zajednice koje su upućene jedne na druge, i koje imaju jasne i izražene zajedničke potrebe i interese koje zajednički mogu da zadovolje.
Pogrešno je propisivati regione po bilo kom drugom ključu. Region treba da bude proizvod prirodne potrebe stanovništva an nekom prostoru da zajednički zadovoljava svoje interese, a ne propisane političkim odlukama, statističkim merilima ili zasnovan nekim drugim neprirodnim principima.
Regione treba da stvaraju opštine, tako što će pronaći svoje zajedničke interese i sklopiti međusobne sporazume kojima će odrediti te interese i način njihovog zadovoljavanja. Opštine, u odluci sa kim će da se regionalno udruže, treba da budu slobodne, s tim da teritorijalna povezanost mora neophodno biti ostvarena.
Princip funkcionalne podele nadležnosti
Formiranje regiona ne treba da znači da on određenu državnu ili društvenu funkciju preuzima od dosadašnjih administrativnih struktura. Baš naprotiv, sve državne i društvene strukture treba da imaju odgovarajuću ulogu u sprovođenju svih interesa društva. Opština, kao manja administrativna celina treba da ima nadležnost da odlučuje o svim pitanjima koja su za nju važna, ali da svoje odluke mora da usklađuje sa opštijim potrebama izraženim upravo kroz regionalno udruživanje ali i državu.
Tako i region treba da ima mogućnost da zadovoljava svoje opšte potrebe, ali usklađene sa oštim interesima iskazanim na državnom nivou.
Svako društveno pitanje može regulisati na državnom nivou, u okviru toga na regionalnom i na kraju na opštinskom nivou.
Uzmimo na primer obrazovanje. Neophodno je da opština, pa čak i manja administrativna jedinica treba da odlučuje o načinu zadovoljavanja potreba i interesa svog stanovništva za obrazovanjem, ali da to mora biti u skladu sa zajedničkim interesima na nivou regiona i naravno u skladu sa obrazovnom politikom koja je određena na državnom nivou. Kako u ovoj, tako i u svim drugim oblastima.
Dobro je, i da se u okviru regiona izbegne centralizacija. Ne moraju sve regionalne institucije biti smeštene u jednom administrativnom centru. Naprotiv, moguće je ostvariti takvu organizaciju administrcije da je građanima ona dostupna u mestu gde žive, a da ne postoji potreba da putuju u administrativni centar.
Naravno, postoje neki društveni interesi koji se po prirodi ne mogu sprovoditi na nižim nivoima društvene organizacije, te oni treba da budu ograničeni na državni ili izuzetno na regionalni nivo.
Princip regionalne zastupljenosti u donošenju odluka na svim nivoima
Građani treba da budu ravnopravno regionalno zastupljeni u svim nivoima vlasti i političkog odlučivanja. Politički sistem treba da bude tako organizovan da predstavnici građana na svakom nivou do Skupštine Srbije ispunjavaju princip ravnomerne regionalne zastupljenosti.
Princip očuvanja društvene i teritorijalne celovitosti države
Regionalna podela treba da bude tako sprovedena da ni na koji način ne bude ugrožena društvena ili teritorijalna celovitost države. To znači da se ne sme dozvoliti da se kroz regionalno udruživanje ostvaruje bilo koji interes koji po bilo kom osnovu izdvaja region na društvenom ili teritorijalnom principu, a koji može dovesti do separatizma.
Princip ravnomernosti regiona
Neophodno je obezbediti mehanizme koji obezbeđuju ravnomerni razvoj regiona. To se može obezbediti uvođenjem administativnih ograničenja u slobodnom regionalnom udruživanju - po kriterijuma minimalne i maksimalne veličine teritorije regiona, minimalnog i maksimalnog broj stanovnika, minimalne i maksimalne ekonomske moći regiona, ograničenja u izolovanju regiona po nacionalnoj strukturi stanovništva i sličnim kriterijumima. Oni regioni koji ne ispunjavaju minimalne kriterijume ne mogu biti formirani, a oni koji prekorače maksimalne, moraju biti podeljeni na manje celine.
Ekonomska ravnomernost se može ostvarati i upravljanjem prilivom novca u regione, tako da se ukupni društveni prihod ravnomerno i pravično raspoređuje. Cilj mora biti ravnomeran razvoj, a to znači da treba umanjivati proces slivanja novca iz ekonomski slabijih regiona u ekonomski jake centre, dovodeći do siromašenja jednih i bogaćenja drugih.
Potrebno je obezbediti da se novac stvoren u siromašnijim regionima tu i zadržava, kao i da se novac iz jakih ekonomskih centara vraća u siromašnije regione. To se može ostvariti pozitivnom poreskom politikom i raznim olakšicama, a delom se ravnomernost može ostvariti i kroz učešće regiona u finansiranju opštih društvenih interesa srazmerno svojom nivou razvijenosti.
Ravnomernost ne sme biti sprovođena kroz ujednačavanje. Ne treba težiti proseku nego podsticanju razvoja nerazvijenih. Merila razvijenosti treba da budu takva da odslikavaju stvarno stanje, a ne da predstavljaju svođenje na prosek. U Srbiji je neravnomernost razvoja previše izražena tako da uprosečavanje nigde ne vodi, jer je prosek i dalje ispod nivoa prihvatljivog.
…
Svestan sam da ovakvo razmišljanje lako može da naiđe na kritiku pa i podsmeh. Ne očekujem da se ovi principi mogu sprovesti jer mi je veoma jasno da politika i inače, a naročito u Srbiji, ne počiva na potrebi isunjavanja opštih potreba društva već skoro isključivo na zadovoljenje interesa pojedinaca ili malih interesnih grupa.
Ipak, ne mogu da očutim ovo svakodnevno zamajavanje kome su građani Srbije podvrgnuti. Umesto da razmišljaju o tome kao da na najbolji način ostvare svoje potrebe, dato im je da raspravljaju koji grad treba da bude regionalni centar.
Skorašnji komentari